Teško je pisati o Ratku Božoviću u rubrici In memoriam, ako ste mu bili blizak saradnik i prijatelj. Jer, sećanje je uvek već živo, a zabeleženo na papiru, ne deluje nimalo razigrano. No, s obzirom na činjenicu da je duh živ i nakon nečijeg odlaska, a da je Ratko Božović bio autentični Homo Ludens, ovde ćemo se ukratko pozabaviti tim duhom, tačnije njegovim svežim i živim tragovima, u nadi da veliki duhovi i njihove tvorevine nikada ne iščezavaju, te se uvek prate, čitaju, obnavljaju u sećanju, u skladu sa potrebama duha vremena.
Prof. dr Radoslav Ratko Božović (Banja Luka, 1934 – Beograd, 2023), znameniti sociolog kulture, javni intelektualac, književnik, mentor i sokratski učitelj mnogih generacija studenata i poštovaoca njegovog dela, bio je redovni profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu (za predmete: Teorija kulture, Sociologija kulture, Kulturna politika, Javno mnjenje), te dugogodišnji šef Katedre za novinarstvo i političku sociologiju. Uža specijalizacija bile su mu teorija i sociologija kulture, sociologija slobodnog vremena i sociologija umetnosti. Držao je predavanja na redovnim i poslediplomskim studijama Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Takođe, bio je gostujući profesor na Fakultetu dramskih umetnosti i Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Autor je pedesetak knjiga, preko 300 naučnih i 150 stručnih radova, kao i 15 naučnih projekata u oblasti socioloških, kulturoloških, medioloških i srodnih istraživanja.
Ratko Boživić dao je originalni doprinos sociologiji kulture baveći se temama slobodnog vremena, dokolice, igre, dijaloga. Za nas je posebno važno da je fenomen igre bio osnov za njegova teorijska i praktička gledišta; i da nas je za života, u svojim objavljenim delima i mnogobrojnim medijskim istupanjima, uveravao da je igra temelj kulture.
Božovićeva perspektiva poimanja igre, koju je refleksivno i kritički istraživao u savremenom kontekstu promišljanja, postala je, u stvari, poprište dijaloga o slobodi, kulturi i tehnologiji. U njegovom stvaralačkom opusu ističe se paradoks savremenog odnosa prema igri – Ratko Božović se, naime, strastveno i argumentovano suprotstavlja ideji da je igra rezervisana samo za detinjstvo. U fokusu njegovog pristupa fenomenu igre jeste ideja da ona nije samo prolazna zabava, već je ključna za ljudsko bivstvovanje. Suprotstavljajući se nametnutim normama koje sugerišu tumačenja da igru treba podreditii “ozbiljnom” životu, Božović tvrdi da je insistiranje na takvom odnosu represija nad slobodom igre i kulturom.
Nadalje, Božovićeva analiza savremene kulture ukazuje i na opasnosti komercijalizacije igre i njene medijske eksploatacije, pri čemu igra gubi svoju ontološku važnost. On, zapravo, hrabro istupa protiv ovakve percepcije igre, insistirajući na tome da ona ima najznačajniju ulogu u čovekovoj egzistenciji i svetu kulture.
U ovom kontekstu posmatrano, posebna pažnju valja posvetiti Božovićevom delu Igra ili ništa, gde se igra kontrastira u odnosu na ništavilo. Tim povodom, Ratko Božović tvrdi da je igra na strani bića, predstavljajući je kao osnovu za ispoljavanje kulturnih vrednosti. Njegova perspektiva tumačenja naglašava ideju da igra prethodi kulturi, stvarajući dijalektički odnos između ova dva ključna pojma našeg vremena.
Božovićev doprinos angažovanoj teoriji izdvaja se iz mnoštva mnenja generisanih u eri dominacije tehnologije. On ukazuje na to da su tehničke igre postale središnje u savremenom dobu, neretko gubeći veze s ljubavlju i idejom slobode. Čovek, uobičajeno definisan kao “homo faber” i “homo sapiens”, etablira nove odnose i vrednosti prema svetu, kroz “svetsku igru” u slobodnom vremenu koje, u stvari, sam oblikuje i određuje.
Otuda Božovićeve analize igre imaju presudni značaj za vezu s ontologijom sveta kulture. Shvatanje igre kao objektivne datosti koja određuje bitak, a ne obratno, naglašava stvarnosnu dimenziju sveta kulture. I zaista, Ratko Božović bio je čvrsto ukorenjen u stvarnom svetu kulture, istražujući ne samo teorijske aspekte, već i neposrednu povezanost igre s čovekovim životom.
Divna Vuksanović
